Recenzija

Рецензија књиге Сентиментална кухиња Дубравке Матовић

Својом новом књигом прича-есеја Сентиментална кухиња Дубравка Матовић смело истражује и осваја нове могућности књижевног израза. Освестити и огласити чињеницу да то што млада и награђивана песникиња једним куваром, поново, ствара књижевност на домаку је суочавања са постојањем једног талента, који по природи своје извесне датости не може да се омеђи било жанровским, било тематским оквирима, већ који у лагодној ослобођености превазилази опреке које би могла произвести свест о потреби жанровског, садржајног или формалног усредиштења. Сентиментална кухиња отуда носи и неке од квалитета поезије коју је Дубравка Матовић стварала последњих година, као што су смисао за детаљ, умешно одабирање боја, разумевање слике у којој сви елементи гравитирају оном елементу што се не истиче формалним димензијама, већ најчешће у сићушности своје појаве сакупља сву важност која му се у књижевности и у животу може придати, асоцијативно разгранавање коме нема ни временских, ни просторних граница, познавање важности тренутка, прозирање далекосежнијег смисла у наизглед безазленим ситуацијама, мудро разумевање комичног, анегдотског, и, коначно, скоро беспрекорно располагање језиком, који и у тексту заокупља пажњу својом природном говорном мелодијом, конкретном, звучном, ненапрегнутом, пријатном, садржајном, богатом. Дакле, ако и пише о кувању, Дубравка Матовић не престаје да пева. Напротив, „кухиња“ што израста пред очима читаоца на моменте задивљујуће непретенциозно досеже разину озбиљног књижевног искуства, упризорујући не тек збирку рецепата, него књигу која очитује ауторкин истанчан укус за добро јело, за лепу реч, за другог човека, за време кад бејасмо помало друкчији, можда наивнији, можда спокојнији, за време у којем ћемо можда бити више него што сад јесмо, за време садашње, у коме кулинарско умеће помаже у разрешењу проблема, недоумица, у ослобађању од страхова, у ходу кроз колебљиву свакодневицу, у потврђивању и откривању новог лица љубави.

Показано нам је у Сентименталној кухињи како од конкретног рецепта за припремање неког од само наизглед једноставних јела са наших породичних трпеза до увида у хранљивост и пријатност састојака света и живота заправо и нема тако много. Уистину, Дубравка Матовић, као да има знатно више година него што их има, открива да се управо у кухињама и догађа не тек чудесно сједињавање намирница, већ да се баш на тим местима открива чудесно сусретање смислова свега што у животу припремамо и свега што свет припрема за нас. Ипак, не треба помислити да ова млада жена отвара врата кухиње само као врата метафоре човекове егзистенције – еквицаленције између живота и хране, те гастрономског смисла живљења не би ни било у мери да се свим чулима осети једно писање да није и веома конкретних упутстава, као и варијација упутстава, како зготовити неко од познатих јела. Може вам се догодити и нешто у чему би мало који професионални кувар могао да успе својим ма колико прецизним напоменама – да пожелите да сами, одмах, док још читате, припремите неко од јела за које сте мислили да их не можете заволети. Уколико на пример не волите боранију, скоро је извесно да ће прича „Снајкина боранија“ Дубравке Матовић учинити да, мимо свих ваших омиљених специјалитета, баш запечена боранија буде то што бисте најпре пробали.

Рецепти које ауторка Сентименталне кухиње прилаже историји српске књижевне гастрономије не изискују познавање специјалних техника припреме, егзотичних зачина, софистицираних термичких или каквих других уређаја – једноставност састојака и једноставност припреме је она магична, омамљујућа формула око које се окупљају сви, без обзира на родне или генерацијске разлике. Свакако, залог тога окупљања није тек једноставност операције кувања, већ једноставност из које произлази беспрекорни угођај целом нашем бићу, откровење једног догађања – кувања, мирисања, једења, варења – које далеко надмашује првобитне елементе самог јела. Јер, умеће да се нешто зготови Дубравка Матовић не отвара само према занату, вештини, према идеји усавршености кувања, већ и према највишем смислу кувања: с ким, захваљујући коме и за кога кувамо. Тај други – дете, супруг(а), родитељ, пријатељ – чини да се кроз конкретност хране провиди и њена метафизика. Наиме, задовољство није у стомакоугађању, хедонизам није најбоље што смо у погледу себе открили, гастрономија је хладна фраза – љубав према храни достојна је пажње тек ако је изазов љубави за друго, тек ако је прилика за ту љубав. Књига Сентиментална кухиња пулсира родитељском, супружничком, пријатељском љубављу и завређује смисао свога објављивања, не као књига која пажњу читалаца уаокупља популистичким тривијализовањем већ постојећих баналности и стереотипа, већ као књига која подрива стереотипе, која заобилази или пак разара тривијалности, мада не зарад иронијске постмодернистичке игре (мада су веома шармантни постмодернистички аутоиронијски коментари), коначно као књига која стабилним персоналним гласом раскрива необичност и далекосежност наизглед обичних феномена наших живота.

Књига Сентиментална кухиња састоји се од десет прича – „Мусака на студентски начин“, „Снајкина боранија“, „Прженије“, „Прича из кухиње“, „Кромпир паприкаш с коленицом“, „Топла салата“, „Мамина пита“, „Његова пица“, „О кувању“, „Пољски сирник“ –, које су изведене као записи-есеји о осећањима, идејама, личностима и догађајима што, као надмоћни егзистенцијални квалитети, обележавају историју одрастања, школовања и формирања властите породице једне даровите, свестране и мудре младе жене. Приче се отварају на местима која уобличавају основне односе појединца према животу, испитујући интелектуалне, стваралачке и емоционалне диспозиције тога уобличавања. Кроз носталгичну евокацију, сазнајемо не само о томе како се справља неко јело, него и који су тренуци одредили јело као изазовно носталгично, потребно баш данас и баш овде, за живот који се отвара према новим искуствима, за живот који је пред сталним изазовом усвајања нових квалитета и одржавања старих смислова. Отуда је нарочито дирљив (мада није одвећ лирски интониран) повратак јунакиње Дубравке у детињство, у причи „Снајкина боранија“, којом као да сваки читалац одједном доспева у простор свога детињства, препознаје лица којих одавно нема, осећа мирисе којих одавно нема, и за тренутак поново живи згоде од чије се пријатности и изненадности појави нека неочекивана и помало тешка сета, према времену у које се нико од нас не може вратити.

Иако већ на почетку књиге Сентиментална кухиња назначава да није стручњак за кулинарство („рекло би се незналица у кулинарству, а пише кувар“), Дубравка Матовић се одлучно опредељује да исприповеда неколико прича баш о кувању, налазећи мотиве таквој потреби у постојању оних девојака и жена које тек започињу историју својих кухињских авантура, у постојању младих домаћица које су након својих студентских година храбро суочиле своје снове о идеалном браку и каријери са условима и могућностима живота у који се ступило:

„Е па, пишем га за прву помоћ свим оним младим домаћицама попут мене, које би се радије дружиле с књигом него варјачом; свим оним младим супруге без куварског стажа које се нађоше у небраном грожђу, па им се лице зари осмехом кад год из њиховог лонца нешто укусно скочи на тањир, као што се зарило због какве осмице, деветке, што да не десетке у индексу; и свим оним другим, невештим с тигањем и плехом, а вештим у чему другом у чему просечна домаћица није; и за све оне, у суштини, које су заједнички живот, могуће и брак, замишљале обавијеним неким далеко романтичнијим мирисима него ли што је шмек прженог лука, дим загорелог јела…“

Изван „референтног система мужевљевих жеља“, јунакиња Сентименталне кухиње исписује рецепте не каквог ексеприменталног брачног гастрономског програма (мада не скрива ни своје безуспешне покушаје), већ отискује чудесно буђење укуса поводом јела у којима се у минулим годинама уживало. Започињући непретенциозно, напоменом да „ручак не може бити смисао живота, али се може појести“, Дубравка Матовић у причи „Мусака на студентски начин“ открива важан услов успеха у припремању јела: сећање на време и ситуацију у којима се догодило откриће јела баш у оном интензитету његовог укуса – „То свима свесрдно препоручујем – што уверљивије сећање на јун испуњен врелином и обавезама, то укуснија мусака“; или пак у причи „Снајкина боранија“: „Тако се сетих и једног летњег ручка под јабуком у дворишту.“ – који прижељкујемо  да поновимо у неким новим, друкчијим околностима, за неке друге људе, али са жељом да то не буде тек јело, већ да буде баш оно јело које, изван свих категоризација, носи пријатност дана када смо га први пут спознали у његовој изванредној могућности. Чини се да онда бива управо оно што ауторка, у шармантној скромности, не жели да обелодани као вредност своје књиге, да неки ручак ипак може подржати смисао живота. Јер, није безначајно кулинарски осмислити један тако велики почетак као што је почетак брака:

„Према мом искуству, добро је брачну кухињу отворити справљањем овог јела. На самом старту побрала сам ловорике и добила ветар у леђа за даље кулинарске изазове: муж рече „лепшу мусаку не једох у животу, чак је боља и од мусаке моје маме″, а његова ташта је после деценија успешног кулинарског рада доживела преображај, преузевши рецепт од своје ћерке!“

Док разлистава рецепте укусних јела којима исписује прве странице свог брачног кувара, Дубравка Матовић с нарочитом пажњом и нежношћу отвара простор своје књиге и за јунаке и јунакиње који су пројавили смисао одређеног јела и у вези са којима се сакупљао смисао света у коме су они постојали и за нас који данас о њима говоримо. Веома је упечатљива импресија којом се посредује појава снахе Љиље:

„Сто, клупа с наслоном и столице, уз нову кућу приљубила се сва уцвала ружа пузавица, поред капије почеле да цветају руже јесенке, кроз жбун шимшира у цвећњаку крај бунара провлачи се мачак, шкрипом се огласи зелено вратниче на ајату старе куће – то Љиља носи ручак. Запечена боранија која се у устима топи, послужена уз пуномасни крављи сир и салату од парадајза из баште.“

У причи „Прженије“ дирљиво је исприповедано и реконструисано како се сећање на оца наставља и тамо где се наново укрштају кисело и горко. Двојакост укуса проистиче из једне двојакости којом је обележено све што смо икада волели а чега више нема: „Овај рецепт је и весео и тужан, топао и смрзава, милује и лечи, изазива сузе и брише их. Јер оца мога и нема и има.“ Али не тако ретко у сензације актуелне стварности мешају се неки други, минули, не мање драги и важни осети, што нас чудесно приближавају онима којих више нема:

„Ту је, не видим га, али чујем како јутром шкљоцнуше врата из мог тинејџерског доба, како звецнуше кључеви од подрума, па одјекнуше шерпа пуна туршије и лим наше судопере. Затим зашушта вода којом он испира киселе паприке и парадајз. Ја још увек жмурим, јасно ми је да спавања више нема, али покушавам покривајући се јастуком по глави, док коначно не зацврчи на врелом уљу тако мокро исечено поврће. Чујем га, осећам, ту је. Само не могу да га загрлим.“

Ако рецепт уистину „може бити историјски траг“, онда је извесно да јунакиња Сентименталне кухиње има чиме да посведочи свога оца, своју непрекинуту везу са њим, има аргумент и мистично делотворан начин да се изнова отвори за осећање и разумевање једне љубави изван које се не може имати концентрација за било шта ново. Прженије које материјализује безусловну љубав оца за своје укућане, за своје дете, извесно је могуће поновити, јер оно што изискује припрема овог јела већ постоји:

„За ово јело потребно је:

да се осетите као вољено дете поносних родитеља

да дозволите себи сузу и осмех у истом моменту

да телефонирате с неким чланом породице док се јело пржи

да набавите рецепт за туршију.“

Основно питање смисла бивства домаћице отвара се не у ситуацији другог коме се допада или не допада оно што се уме и може припремити, већ у ситуацији појављивања провалије празног дома: „Који је то рецепт што ће дати смисао улози домаћице кад дом буде празан празних уста?“ Дубравка Матовић не превиђа савремену тескобу услед празнине и усамљености које се никаквим симулацијама не могу исцелити, и мада сама не живи ту тескобу као преовлађујућу, она је региструје (у причи „Топла салата“: „Понекад само отвориш очи и осећање усамљености потпуно те освоји.“) и уткива у свој текст као могућност пред којом се и кулинарским умећем може чинити опрезнијим, мудријим. Пред чињеницом празног дома нема адекватне утехе – то је страх, освешћеност и одговорност оних што властиту реч изговарају са осећањем зрелости живота, са осећањем својих и туђих, општих мањкова, потенцијала и ризика. Свест која превазилази свој приватни, индивидуалистички фокус завређује неподељену пажњу, будући да је индивидуално књиге Сентиментална кухиња дорасло до важности индивидуалности сваког читаоца, дакле и до вредности обухватања универзалне ситуације, до завидног модела свеважења и многозначења.

Да би се једно јело припремило потребно је и умети имагинирати, чиме се сугерише подударност уметности кувања са уметношћу приповедања: и једна и друга имају своје јунаке, своје сцене, своју причу и свој текст. Тако у причи „Кромпир паприкаш с коленицом“ видимо да је за истоимено јело нешто потребно замислити – „две студенткиње, једну млађу, без већих обавеза, другу, логично је, старију“ –, као што догађај кувања претпоставља и поступак којим се оно што је замишљено уводи у наративни оквир:

„Све почиње на зеленој пијаци, осунчаној, уоквиреној с једне стране дрворедом, с друге зградама из половине прошлог века, која плута у жамору продаваца, а изнад које лебде мисли купаца у облачићима.

Нас две ступамо у ту слику.“

Уколико је прича испуњена напетошћу, могућно је релаксирати је, умирити је посредством каквог доброг специјалитета, јер „рецепт је текст примирја између зараћених страна у кући“. Кућа у којој се кува јесте кућа приче, па се запис једног могућег и реализованог уживања, као што је уживање у одабраном јелу, показује наративно и егзистенцијално спасоносном чињеницом. Јер драма подељености на стране стална је, па је и напетост услед последица приклањања некој од страна основно обележје недоумевања младих брачних другова:

„(…) оно што је мама за тебе, за њега је ташта;

             оно што је свекрва за тебе, за њега је мама;

             пита има милионе лица, а најлепше је оно које носи лик лично твоје маме;“

Премда је „мамина пита“ најлепша, Дубравка Матовић истражује измиритељске могућности настављања традиција породичне, родитељске кухиње у дому новоформиране породице. Знајући да је немогуће разрешити укрштеност улога и опрека (мајка-ташта, свекрва-мајка), ауторка Сентименталне кухиње предвиђа једно решење ? није тек арбитража, већ решење које сабира све стране, све изворе привржености и заснива поље несебичне љубави за другог, кроз коју и сви други судеоници приче остварују своју пуновредну функцију:

„(…) употпунити суседно место (још боље сва места) за столом неким с ким осећате блискост, да једете заједно и да вам похвали питу;

осигурати се вишеструко – имати у рукаву свекрвин, мамин, и неки трећи рецепт, и један ће, сигурна сам, увек да „упали″;“

На месту диференцирања пита, Дубравка Матовић рецепту једне мајке, рецепту једне свекрве и рецепту младе жене, јунакиње ове књиге, прилаже и могућност да читалац/читатељка допише рецепт своје свекрве/мајке, као вид извођења нове, недовољно искушане, можда спасоносне, гастрономско-фамилијарне хармонизације света. Јер и кад је формула најједноставнија, а јело наизглед не обећава никакав нарочити угођај, има нешто што надвладава све теорије, све збирке рецепата, све таленте и израста као залог истинске среће:

„За овај специјалитет потребно је:

имати љубави за своју драгу особу

имати особу којој сте ви драги

кутак под лампом

уморан дочекати девет и тридесет увече

проследити без читања овај тајни рецепт драгој особи

не мешати се у туђа кулинарска посла.“

Као да читамо нову песму Дубравке Матовић, а не још један рецепт, спознајемо да задовољство није ствар пуног стомака, већ ствар узајамности којом биће које воли и биће које је вољено израстају до мере потребне заснивању нове приче, оне у коју улази жељени трећи. Рецепт стога уистину јесте авантура, али је улог његовог познавања узвишен, будући да је простор кулинарства „област неговања духа, а производ такве делатности негује људско тело“. Догађај кувања прецизно опредељује јунаке онако како ретко која друга ситуација може: „Не може се скувати слано јело, а да буде слаткиш, нити пак слаткиш који је слани оброк, као што се, на пример, може срдачно смешити човеку у чијем нам је друштву непријатно.“ Кулинарска умешност тако потпомаже деловање људске племенитости, у чијем простору задовољство, кувања или једења, бива ознаком самог смисла живљења. Управо ради потврде у?вишености кулинарства пажњу заслужује и епистоларно отварање књиге Сентиментална кухиња, на крају, према свету и њено искорачење према могућности онтолошког оправдања мислећег човека: „Ово је питање глади, и ситости, потребе за гурманлуцима, али не у инстиктивном, телесном смислу… Пиши.“

На трагу идеја највећих модернистичких писаца, Дубравка Матовић региструје савремену потиснуту потребу за повратком себи кроз освешћивање заборављених значења и носталгичну евокацију историја неких, сваког нашег обзира лишених, веза, ствари и радњи. Измештајући разлоге изван саме ствари у нешто друго, односно у неког другог, Дубравка Матовић показује како је лако и лепо успостављати и неговати везе у свету који те везе нарушава, али који није једини виновник свеколиких наших незадовољстава и неприлика. Потребно је превазићи замку о општем узроку наших непријатности и открити наше индивидуалне небезазлене могућности да учинимо много за наш излазак из самоће, за отклон од бесмисла, за оправдање самога себе. Стога Сентиментална кухиња није само носталгично раскривање минулих пријатности, већ и обећање извесно могућних нових пријатности, путоказ који унутар сваке од наших личних прича делује уверљиво баш зато што не исходује бајком, већ управо остварењем могућности мешавине укуса, будући да се само у тој мешавини, као ни у једној бајци, могу отворити поља за домашање истински добрих ствари. Само су тада чула приправна за мирисе, укусе и боје, за Другог, као за мотиве испуњења жуђене и сањане радости. Систематски предочавајући конкретне гастрономске могућности, а у исто време смело искорачујући у најшири простор савремног хуманитета, искусно и укусно сабирајући разноврсне жанровске и језичке могућности (пост)модерне литературе, књига Сентиментална кухиња несумњиво завређује прилику за објављивање и јавно промовисање.

мр Часлав Николић

 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen