Otišli s vetrom

, , 3 komentara

vivien-leigh-scarlett-ohara-gone-with-the-windJedna mlada žena s lepom biografijom dočekala je petak veče, a onda sabrala koje su je sve situacije tokom nedelje navodile da se menja i preispituje postupke; koliko je puta sebi rekla „tako ne valja“, a koliko je puta smislila šta je pametno i u poslednjem trnutku uradila svesno nešto drugo. Najbolje bi bilo da je zaustavila tok misli, presekla radnu nedelju i otpočela odmaranje, ali ona nije bila ta… Sve bi dala da čulima i mislima bude usmerena samo na sadašnjost. Međutim, u sadašnjosti je predano trošila svu svoju snagu, rezultat je očkivala u budućnosti, a u prošlosti je tražila potvrdu za odluke.

Preispitivanje se pokrenulo i sećanje na neprijatne i nepravedne situacije na poslovnom i privatnom planu počele su da oživljavaju. Samokritične osobe uvek tragaju za rešenjima u sebi samima, analiziraju kakve bi sve promene izazvale drugačije taktitčki povučeni potezi, umesto da sumiraju broj uspeha i neuspeha i, pošto shvate da je uspeha bilo daleko više, zatvore tu temu zadovoljni sobom. Onda se osveste: Gde piše da čovek mora uvek da radi samo ono pametnije, posebno ako se to razlikuje od njegovih želja, osećanja, životnih principa? Ko uopšte može da tvrdi šta je pametnije? Većina? (Na licu joj se ocrtao podsmeh.)

„Među ljudima čovek se oseća kao manjina…“, zapisala je ukrasnim slovima, kao moto, kao nešto što će drugi citirati.

b754e3df1746569739a104a5eb7c5f25

Za njom se osvrću, love joj pogled, ali svi sa idejom šta bi oni, čemu bi im poslužila. Trebalo bi da im stavi do znanja da i ona procenjuje njih po istom principu, jer niko ne razmišlja šta bi ona.  Ali, ljudi ne vole da im pričaš o problemima, da „kukaš“. Svi vole vedre ljude, koji šire osećaj lakoće života, vedrine, uvek prisutnog rešenja. Svima je jasno da je takav ples po životu zapravo igra pod maskama, da nikom ništa ne ide glatko, da je osmeh „nakačen“ na silu, a komunikacija čista foliraža, i opet svi to cene!

Ljudi zapravo vrlo često imaju problem: nekad jedan isti u nastavcima; često naizgled novi, a opet ih krug vrati na onaj isti. Najgore u svemu nije sam problem, već osećaj s kojim žive, posebno osećaj neuspeha, ili još gore, osećaj bespomoćnosti i njihovi redovni pratioci – strah i nepoverenje. Zato se ne priča o problemima: osećaš da bi to saznanje drugi zloupotrebili, a ljudi ionako veruju u famu, pa svoje uspehe obavijaš velom ćutanja koji glumi veo tajne. (Jer, šta je tajna na svetu?)

Mogla bi i ona da se koristi tuđim slabostima. Šta bi joj, ti čitaoče, u ovom stupnju vašeg poznanstva preporučio? Kuda bi da ova priča ode?

Upotrebi čitalačku moć i zaviri u njene misli:

„Nije tajna“, zaključila je, „imam problem: sve vidim, sve osećam, o svemu mislim, u svemu očekujem dobro, govore mi da se menjam, a istovremeno veruju u moje sposobnosti, govore da sam dobar čovek… Kakav apsurd! Hoćeš da znaš šta je meni problem? To što se usuđuju da mi uopšte o meni govore. I što se, kad me potcene i ponize, kad su nepravedni, samo trenutno naljutim, umesto da ih pogledom skamenim. Uvrediti prvi? Preduhitriti u potcenjivanju? To ne moram. Problem postoji samo dok ćutim o njemu, a kad ga ispričam razneo se u vetar!“

d91f134b2c1075ded7065a69e103b7d2

Sad zamisli da su i tvoji problemi otišli s vetrom. Zamisli mladu ženu za laptopom. Zamisli kako se laptop sklopi. I u sobi zamisli iskričavi mrak.

 

3 komentara

  1. Milan

    19/09/2016, 03:17 pm

    „Međutim, u sadašnjosti je predano trošila svu svoju snagu, rezultat je očkivala u budućnosti, a u prošlosti je tražila potvrdu za odluke.“
    Ispratio sam jednu ćerku juče po podne , posle njenog kratkog vizita , nismo stigli da se ispričamo, ali ona je uradila nešto što je ispalo kao pravilna odluka : u petak je rešila da doleti u bgd , uzela kartu na „last minute“ , ostavila dete ocu na čuvanje i doletela , praktično na jedan dan … Trebalo mi je ovo rekla mi je, i ja sam je podržao . Negde sam napisao , da u sličnoj situaciji nisam tako postupio .
    Onda sam , pred ponoć dugo razgovarao sa mlađom ćerkom koja je daleko, preko okeana … Pošto je majka već spavala , ispričali smo se, zapravo je ona pričala a ja slušao … I rekla je , da jedva čeka , da se pozavršavaju neke obaveze koje ima , sedne , nije važno u šta, i ode, nije važno kuda … Reako sam joj – uradi to , znajući da sam ne bih uradio slično .
    Takođe sam ,jednom, na pitanje šta mi je moto, odgovorio – raditi po pravilima , živeti po intuiciji . Da li sam živeo po intuiciji . Ne uvek . Sad bih želeo , možda bi i uspe …
    „previše ljudi ne živi svoje snove , jer žive svoje strahove “ … Ne znam ko je ovo rekao ali tačno je.
    Dopalo mi se ovo što ste napisali .

    Odgovori
  2. Sofija

    19/09/2016, 10:16 pm

    Da, da, i ja sam zapazila da je fantastično (ili naučno fantastično?!) koliki narod živi potpuno veseo, dobro raspoložen i razdragan iz sve snage! Da se razumemo, prva sam protiv kukanja, ima tu i genetskog i kulturološkog momenta… Ali to što se ne žalimo okolo na neku svoju situaciju, ne znači valjda da moramo da ostavljamo utisak totalne idile- na poslu, u kući, u braku? U kom je to trenutku dinarski stoicizam zamenila ušećerena američka reklama za prašak za veš? Pa nismo više dostojanstveni na mukama, nego ih, bato, ni nemamo.
    A kako preživeti nepravde i poniženje… Neki nađu načina, a neki, nažalost nikada. Ovde je još uvek teško biti žena, tako da je svaki način opravdan…

    Odgovori
  3. Dubravka Matović

    19/09/2016, 10:27 pm

    Kažu da je svako vreme bilo teško na svoj način, ali drugačije ako se gleda u ljude, ljudske sudbine nego u vreme.
    Čitaoci-pisci koji me ostave bez teksta i na drugoj strani prijatelji koji su me/koje sam ostavila bez razgovora i još štošta što ste odškrinuli:)

    Odgovori

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen