Gledajući u lepo i vi postajete lepi

, , nema komentara

Gledajući u lepo i vi postajete lepi

‒ Prof. Dejan Mlađenović, redovni profesor FMU u Beogradu

 

Susret s profesorom Mlađenovićem, našim najistaknutijim violistom, jedan je od onih koji Vas navodi na razmišljanje  o krhkosti i snazi čoveka, umetnosti kao sastavnom delu života i ljudskoj vrlini, lepom.

Prijatnim dubokim glasom Dejan Mlađenović pričao je o Školi za muzičke talente u Ćupriji, čiji je umetnički direktor, ali i o životu, pravim vrednostima ostavljajući utisak vrhunskog pedagoga od koga mogu učiti i odrasli. Posle dužeg niza godina neko me je uvažio zbog poezije koju pišem. To je bila moja prva lekcija koju sam od ovog sagovornika dobila, ali svakako ne i jedina ideja koju sam prepoznala kao sebi korisnu.

 

dejanmladjenovicPovod za naš razgovor, između ostalog, jeste jedan veoma važan jubilej koji Škola za muzičke talente u Ćupriji, jedinstvena i prestižna institucija, obeležava. O čemu je reč?

Škola za muzičke talente u Ćupriji ove godine slavi 40 godina postojanja.U to ime se 25. decembra organizuje svečani koncert na Kolarcu. Tada će nastupiti i Gordan Nikolić, jedan od najvećih svetskih solista na violini, ali i drugi uspešni bivši, učenici koji će na taj način ukazati čast.

Škola je nastala na inicijativu dekana FMU Vladimira Markovića i njegovih saradnika, Ministarstva kulture i opštine Ćuprija. Škola je konciprirana prema Centralnoj muzičkoj školi u Moskvi, pri konzervatorijumu „Čajkovski“. Ta škola, tzv. „Ce-Em-Ša“ nastala je u doba Sovjetskog saveza gde je državnim dekretom odlučeno da se napravi jedna elitna škola u kojoj će predavati profesori s čuvenog „Čajkovskog“ i gde će najtalentovanija deca iz celog Sovjetskog saveza, te ogromne zemlje, imati najbolju umetničku i pedagošku negu i tretman.

Mnogi su upoznati sa ovom školom, ali takođe, pogotovu mlađe generacije, nisu. Možete li da nam objasnite u čemu je ona tako specifična?

„Škola za muzičke talente“ je gudačkog smera, internatskog tipa i obuhvata nižu i srednju školu, opšteobrazovnu i stručnu muzičku. U svetu postoje tri takve institucije: već pomenuta u Moskvi, „Menjuhin“ u Londonu i naša u Ćupriji. Ona ima prilagođen plan i program u smislu da deca imaju, u odnosu na druge škole, duplo više časova instrumenta. Program je po obimu i sadržaju znatno na višem nivou nego u drugim regularnim školama.

Prostire se na 3ha, i poseduje košarkaški teren, igralište s klackalicama, ljuljaškama, a u planu je i izgradnja koncertne sale i bazena, koji dosad nisu izgrađeni iz finansijskih razloga. To je zaokruženi sistem gde postoji adekvatan smeštaj, kuhinja, ostali sadržaji.

Kako se postaje učenik ove škole?

Prijemni ispit je vrlo rigorozan, pri čemu ekipa profesora svake godine ide po Srbiji i vrši trijažu terena. To praktično znači da odlaze u različite delove Srbije, gde izabiraju talentovanu decu. Tako se vrši jedan preliminarni ispit. Selektovana deca se pozivaju na pravi, oficijelni prijemni ispit, veoma oštar po krijterijumima i mali broj dece biva primljen. Deca se primaju i tokom školske godine, ne samo u junu i septembru, a prelaze i ona iz drugih škola koja imaju sjajne rezultate. U okviru škole imaju sve uslove, bolje nego u Moskvi i Londonu.

Kakve rezultate daje takav pristup?

Dosada je škola dala veliki broj violista, violinista, kontrabasista. Bivši učenici postaju profesori na FMU i drugim fakultetima, vođe najuglednijih orkestara u svetu, solisti. To je škola koja se može uporediti s Matematičkom gimnazijom po rezultatima, koja predstavlja vrhunsku pedagogiju ove zemlje i ovu zemlju uopšte. Učenici se uvek vraćaju s velikim brojem nagrada sa takmičenja u zemlji i inostranstvu.Svake godine dolazi veliki broj umetnika o svom trošku, često i nepozvani, da vide jednu takvu instituciju i našu decu i vrlo često našu decu pozovu iz Londona, Pariza, Njujorka na njihove akademije.

U školi radi većina naših najboljih profesora, koji su potpuno odani svom poslu. Slobodno mogu da kažem, kao njihov umetnički rukovodilac, da su odnos prema pedagogiji i odnos prema poslu na najvišem mogućem nivou. Oni su potpuno posvećeni toj deca, a deca ih vole kao roditelje. Profesori imaju svoje apartmane i provode po 3-4 dana u školi nedeljno i od jutra do mraka rade. Škola radi pod stručnim nadzorom FMU. Profesori prisustvuju ispitima, fakultet učestvuje u biranju kadra. Takođe često u učestvuju i u nastavi kroz držanje kurseva.

To je onaj lepši deo priče u koji ulazi podrška koju škola ima od Ministarstva, Fakulteta muzičke umetnosti, ali i jedne dobrotvorne fondacije. S druge strane, tu su i teškoće s kojima se škola trenutno suočava…

Fondacija Dobar glas pomaže školu. Imamo ugovor sa njom. To je nekolicina poštenih i uspešnih ljudi koji su rešili da pomognu toj deci bez ikakvog interesa, od srca zaista. Pomažu školi na razne načine, od kupovine žica do organizacije koncerata.

Međutim, vrlo je važno da država pomaže konstantno ovu školu, da donese 1 poseban zakon za nju, jer koliko je dobro to što je ona posebna kao institucija, toliko je to i problem. Nastala je u jednoj drugoj državi, u drugom sistemu, ali kako se promenio sistem tako je došlo do ozbiljnih problema. U Ministarstvu se ona vodi kao srednja škola, međutim ona ima i nižu i srednju školu. Ona je 10-ogodišnja škola, po principu 6+4, što ne prepoznaje naš sistem obrazovanja. Deca koja završe ovu školu i žele neki drugi fakultet da upišu imaju problem, jer su se 2 godine kraće u školu.

Velika bi šteta bila da se ova škola preformuliše u neku drugu, jer ovako kako je koncipirana „najbolja je bašta za to cveće“, koje najbolje uspeva baš tako. Bolje je sačuvati to što se autentično prikazuje kao najbolje već 40 godina, nego menjati nešto i upropastiti koncept zato što ne postoji dobra politička volja. To je ono što je najvažnije za ovu školu i potrebno je da to neko od najvažnijih ljudi u ovoj zemlji prepozna, jer ona je kao i Matematička gimnazija državni projekat, prepoznatljiv u svetu. U pitanju nisu neki novi troškovi, već je u pitanju dizanje ruku da bi se sačuvalo nešto što je dragulj. Ja sam protiv toga da škola bude privatizovana, da ima fondaciju koja je podržava to da, ali ako je škola državna to je jedini način da ostane pod nekom kontrolom, da se ne pretvori u kompaniju koja zarađuje pare.

Deluje neverovatno da imamo jednu ovakvu  školu i tako uspešne muzičare o kojima se u široj javnosti gotovo ništa ne zna…

Ono što nedostaje to je priča u medijima o ovoj školi, jer ovde ko nije prisutan u medijima, kao i da ne postoji. Kao Novak Đoković, koji je poznati sportista i koji treba da bude prisutan u medijima, ima i drugih poput njega koji se ne bave nečim što je tako zahvalno za medije. Imate takve fantastične đake u Matematičke gimnazije kojih se sete samo onda kad osvoje nagrade, a ove naše dece čak ni tad. Trebalo bi da se okrenemo onome što je najbolje u ovoj državi, a ne da se bavimo prošlošću. Mislim da je to jedini način da se preokrene nekako i doživljaj ove zemlje na strani, a i u našoj zemlji, jer gledajući u lepo i vi postajete lepi, gledajući u dobro i vi postajete dobri, gledjući u loše konstantno ono u Vama lepo se gasi. Ljudi dolaze sa strane zato što ih interesuje ta škola, a mi kao da je krijemo.

Talenti iz Škole za muzičke talente u Ćupriji, www.dobarglaszatalente.rs

Talenti iz Škole za muzičke talente u Ćupriji, www.dobarglaszatalente.rs

Kako bi dobar pedagog trebalo u takvoj situaciji da se postavi?

Ima mnogo toga lepog u ovoj zemlji, a ne samo priroda. S moje tačke gledišta, trebalo bi da se ljudi koji su u medijima tome okrenu. Sve ono što je bilo ponos ovog naroda pokušava da se zatre, prikazuju nas kao loše. Mislim da je posao pedagoga da im, učeći decu kroz nauku i umetnost, da neki dignitet i nadu. Svako se rodio jedinstven, treba da se razvije u cvet kakav se rodio, a ne da se utopi kao kap.

Situacija je takva da uprkos svemu ova školatokom svih godina ratova, kriza, bombardovanja nije uništena zhvaljujući tim profesorima.To je škola koja nikad nije štrajkovala, time sam Vam sve rekao. Profesori imaju manje plate nego u Beogradu, a „pola života“ provode u Ćupriji, van svojih porodica.

Svako treba da deluje tamo gde može. Znate li koliko u ovoj zemlji ima ljudi koji tako rade u raznim profesijama? Oni drže ovu zemlju.Ti koji rade čista srca, ćute, rade, a preživljavaju. Voleo bih da doživim da u ovoj zemlji u kojoj sam rođen počnu da se poštuju ljudi koji pošteno rade i da se oni stavljaju u prvi plan, a ne banditi, starlete, lopovi, političari.

U tome velikog udela ima internet…

Kad se pojavio imejl, dosta sam vremena provodio na internetu. Ali, kako je taj virtuelni svet počeo da se pretače u realni, tako sam ja odstupao od njega. Internet ima svojih prednosti, ali je to i jedna vrsta mode i navike danas.Pokušavam da zamislim šta bi se dogodilo kada bi u jednom trenutku bilo prekinuto sve, kad bi nestao internet. Šta bi tada radile sve te lepe devojke koje idu s tim „malim televizorčićima“ i u svako doba dana i noći gledaju u njih? (govori profesor sa osmehom)

Zbog instrumentalizacije osećanja, zloupotrebe istorije blagodet je to što možete da proverite svaku informaciju iz više izvora, da ne može niko da Vas laže, da istog momenta znate šta se događa na planeti, ali nije dobro provoditi sate pred ekranima.

To Vam je kao kuhinja. Možete sve najlepše da stavite, ali ako nemate pravu meru, onda to nije dobro. Prva mladost voli sve da isprobava, da probija granice, krši principe, ali u nekom trenutku bi trebalo da možete da se vratite, da to bude u svrsi vašeg uzdizanja kao bića. Bernard Šo je rekao davno da se potajno nada kako u nekoj prašumi postoji ljudožder koji ima sekiricu i da je ona njegova, a ne on sekiricin.

Voleo bih da se nađe neka mera u tom da se živi i realni život, jer to su sve stvari koje odvlače od pravih vrednosti. Rođeni smo da možemo da mislimo, da se raduejmo, ćutimo, volimo, damo, primimo, za šta je potrebno vreme, sticaj okolnosti. Ne možete na „enter“ da dobijete ništa što vredi, ni na „dilit“ da obrišete, niti da se „resetuje“. U životu to nije tako.

Ako formirate svoj život na osnovu onoga što vidite i čujete iz priča, gde ste Vi tu? Morate Vi da proživite nešto, da imate saznanja, a ne samo informacije. Nekako shvatam da čovek treba da svojim rukama, nogama, jezikom, ušima opipa, omiriše, oseti, jer tek tad zna šta je slano, šta ljuto, šta voli… Potrebno je normalna interakcija između deteta i prirode, a ne da deca budu vezana u velikoj meri za igrice i slične sadržaje.

Kako je izgalada budućnost iz Vaše perspektive kad ste bili dete? Nama sve deluje nemoguće, a da li je Vama sve izgledalo moguće?

Ništa mi nije dato „na izvolte“. Rođeni smo da da se ostvarimo, da saznamo ko smo. Nije bitno kako ste rođeni, kao princ ili „pače na ledu“. Setite se Sidarte koji je rođen kao princ i otišao je iz dvorca kad je uvideo da to nije svet, da to nije istina.  Deca moraju da budu voljena u kući od oca i majke, da tu otkriju šta je ljubav, da budu ušuškani, jer im je to ono što će ceo život trošiti, što će moći  da daju i da primaju. Detinjstvo je najvažnije. Bitna je nada, a bez vere nema nade, spoznaja da sve zavisi od sticaja okolnosti, ali zavisi i od mene, ni od koga drugog. Ja sam išao pravo, glavom sam se probijao. Način na koji sam to radio je bio moj, što je u mojoj profesiji bitno: imati svoj način hoda, svoj glas, svoju poetiku.

articole-4476-dejan-mladjenovic

Danas, u ovoj zemlji, a možemo i globalno govoriti, mladi ljudi nemaju nikakvu nadu, čak ni da nađu posao. Morate da imete veru da ćete sutra biti voljeni, da ćete kraj sebe imati pravu osobu. Može se desiti da idete ulicom i da se ne nadate i onda je ne vidite, ne prepoznate, jer ste u takvom stanju da ne možete da primite ništa. To je tragična situacija.

Opet se vraćam na Školu za muzičke talente, mlade ljude koji su mnogo zreliji od svojih vršnjaka. To treba da bude primer. Ne može se promeniti društvo, mentalitet, ali možete da promenite pogled, da gledate ne nešto drugo, da u nešto poverujete.

Voleo bi da svako nađe neku svoju lepotu u sebi.

Verujem da je Vama kao vrhunskom umetniku bilo lakaše da prepoznate taj impuls u sebi, jer je bio snažniji? Kako prepoznati tu svoju lepotu?

To je jako teško prepoznati. Znam mnogo ljudi koji na znaju šta će sa sobom, koji pokušavaju ali i dalje ne znaju šta žele, ni ko su, ni šta su, ni gde će, suštinki. To je, uostalom, pitanje života. Okruženje i porodica moraju da pomognu u tom generalnom usmereneju tipa šta je ono u meni najbolje, šta je ono u čemu ja mogu da se ostvarim. Mediji ne treba da nas truju, a upravo to rade.

Važno je pored sebe imati biće s kojim se slažete i mentalno, ne samo fizički. Treba da ćutite s nekim, da s nekim delite one stvari koje niste ni sa kim delili. Treba da poštujete tu osobu, što je možda najvažnije. Morate toj osobi instiktivno, na nesvesnom planu, da se obradujete, da vam srce zaigra kad je vidite, jer to onda budi u vama ono dobro.

 

 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen