Eva Ras: Kusturica – najveći kulturni događaj celog mog života

, , nema komentara

eva-ras-01Kao što i sama kaže, njoj ne treba predstavljanje. Svi znaju ko je Eva Ras, glumica, slikar, pisac…Znaju da je dva puta zavržila FDU, jednom glumu, drugi put dramaturgiju, da se bori sa teškim životnim situacijama ceo svoj vek, da gotovo decniju bije bitku sa rakom, a ono što ne znaju imaju priliku da čuju na Evinim svojevrsnim književnim večerima.

Ne moraju uopšte da znaju ko sam. Ja mogu i u Bugarskoj da držim govor, mogu i na Aljasci, svugde gde su ljudi. Ja ću sa ljudima da stvorim kontakt. Predstavljam se da sam ja ONI, ne neko DRUGI, privilegovan. Ljudi su željni normalnog ljudskog razgovora, – započinje gospođa Ras priču o svom odnosu s čitalačkom publikom koji počinje od samog njenog ulaska u salu i nastavlja se njenim govorom s nogu, dokle god ne počnu ustajati oni kojima poslednji autobus do kuće samo što nije otišao.

Ja vršim misiju, donosim neku kulturu u taj grad i moje knjževne večeri uopšte ne liče na one književne večeri koje su zaostavština iz prošlih vremena. Želim ljudima da pokažem da ne moraju da žive u kalupima i po tuđim pravilima. Stalno rušim mitove i razbijam kalupe. Kultura ne trpi nikakva ideološka bojenja, ona pripada svima bez ozira na političku stranku kojoj pripadaju.

Kako se rađaju Vaši romani?

Uvek pišem o ljudima i događajima koje ja poznajem i u kojima sam učestvovala i koje sam poput hroničara zabeležila. Nisam pisac koji smišlja intrigantne situacije, i ne smatram sebe romanopiscem. Moji junaci su ipak fiktivni, jer ja im promenim porodično stanje, lokaciju, imena da zatrem trag da se ti ljudi o kojima pišem ne prepoznaju.

Da li je ta iskrenost ono što publika pozitivno vrednuje?

Ne znam da li je to iskrenost, ali znam da je najveći tiraž imala knjiga Kuća na prodaju, koja je zapravo ispovest nepismene seljanke sa Kosova. Ova knjiga govori o tome da je na planeti Zemlji teško biti čovek, da imamo svoje tragične živote i bez politike, a kad nas i ona pritegne pravi smo antički junaci. Ova zemlja imala je vladare koji ne brinu o narodu. A pišem i o tome zašto  smo izgubili Kosovo, jer meni je Bog dao dar i to radim svim srcem i razumom. Ja se samo Boga bojim.

U našoj zemlji poslednjih godina latinica je u ekspanziji, a Vaše knjige su štampane ćirilicom…

Ja sam rođena ovde, a prema jevrejskoj veri ime i mesto rođenja određujući su za život. Svi smo rođeni sa razlogom i obdareni smo svim onim što nam je potrebno da proživimo svoju sudbinu.

Nemoguće je prekinuti razgovor na temu kulture i knjiga, ali da ga preusmerimo na glumu. Gde je tačka u kojoj se između glume i života spušta zavesa?

Te zavese nema. Nismo mi to zanimanje, to je samo fragment našeg života.Gluma je nasilničko zanimanje. Kako bih objasnila, glumci neprekidno pretvaraju sebe u ono što oni nisu, neprekidno siluju svoju ličnost, a to toliko volite da ste u stvari bolesni ljudi! To je zaraza. Oštrica između jave i sna kojom koračaš uprkos ranama… A opet je čudo od zanimanja. Glumac je sam na sceni, a zadužen je da odbrani, proslavi i veliča i kad igra negativnu ulogu.

Celog svog života potvrđujete da ste svestrani umetnik, bavite se i glumom, i slikanjem i pisanjem. Kako objašnjavate šta je to umetnost?

To je neobjašnjivo. Blisko je tome da kao što Boga ne možemo videti, ali znamo da postoji, tako ne mžemo znati šta je umetnost. Verujem da su veliki ljudi planete Božiji izaslanici, da nauku, umetnost Bog vodi. Ajnštajn se rodio zato što je njegova teorija bila potrebna čovečanstvu.

eva 2

U svetlu ovoga što ste nam objasnili, koja Vam je uloga u karijeri ipak najdraža?

To su uloge u serijama Siniše Pavića. Siniša ima taj izuzetni dar da je u dosluhu s narodom, a to nam je na fakultetu Slobodan Selenić pričao da najbolja dramaturgija pogađa očekivanja, da prati ono što ljudi očekuju.

Šta je po Vašem mišljenju najveći kulturni događaj u našoj zemlji u poslednje vreme?

Kusturica je najveći kulturni događaj celog mog života! Toliko je darovit da mi smeta njegovo baktanje s političarima. Ali razumem ga, on voli da gradi te svoje gradove. Ja bih volela da ne gubi vreme na tome nego da snima filmove, da umesto deset snimi pedeset filmova.

Poznati ste po tome što rado sarađujete sa mladim ljudima, na početku karijere. Kako to jedna Eva Ras bez oklevanja prihvata razgovar sa profesionalno mladim novinarom?

To je žal za mladošću. Mnogo je teško biti star, a ja se napajam Vašom mladošću. Trudim se da imam mlade prijatelje, trudim se takođe da ne utičem na njih i da im ne solim pamet.

Eva Ras razgovor vodi sa ozbiljnošću, ali i sa osmehom. I bez mladosti novinara očigledna je mladalačka energija koja njen duh karakteriše u 72. godini života. Gotovo romantičarski nadahnuto, ispričala je još i to kako je tokom Drugog svetskog rata s mukom nabavljen šećer i sapun krala od svoje majke i nosila učiteljici. Kad je majka shvatila šta se događa, otišla je sa Evom u školu, a iz rasprave buduća glumica izvukla je pouku koja može biti i svojevrsna poruka i ovog teksta:

Učitelje treba poštovati, ne voleti. Volite svoje roditelje, braću sestre, one s kojima živite. Škola bi nove naraštaje trebalo da uči kako da budu srećni i dobri ljudi, a ne kad se Platon rodio. Treba dobijati petice i na to šta je Platon rekao, ali prevashodno tražite sebe u školi, a ne petice.

(Dubravka Matović za Officina, radionica za medije, 2012)

Pogledajte i druge strane našeg bloga. Negde na njima nalazi se priča za svakog od vas!

 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen