Да ли то значи да си Београђанка?

, , nema komentara

Да ли то значи да сам постала Београђанка?

Прва сахрана у Београду. Ошинуло ме је као шамаром сазнање да је моја најбоља другарица од досељавања у ову контрастрирано конципирану метрополу па до данас, у шта спада нешто мање од деценије мог живота, заправо била ова деведесетогодишњакиња с којом ипак кафу нисам пила последње две године. Недавно се, још, појавила сламка да се за њу ухватим у бујици умноженог  питања –  „шта радиш ту, који је смисао живота овде?“ – чињеница да ме је недавно спонтано себи позвала колегиница-другарица.

Дакле, после прве прославе, првог запослења, првог детета, првог комплимента, прве непријатности, прве пријатности, друге прославе, другог запослења, другог детета, другог комплимента  и тако редом…, нисам и даље имала доказ да овде живим, а не боравим. Смрт је поуздан доказ живота. Овде живим већ осам година и то што ми отуђени живот, презасићени ваздух,  бука, суровост контраста, учестали его – окршаји…  не чине смисленим ритам велеграда, свакако је израз мог неуспеха да помирим на најбољи начин личне могућности и жеље. Имам утисак да би потреба других (ван породице) за мном у овој двомилионској бари нестала попут камена који је прорезао рупу на површини воде, а вода у тренутку срасла за њим. И имам утисак да сам њој повремено недостајала.

Људи зазиру од кућних посета, од спонтаности, које искрене речи више, рађања емоције, блискости, трошењa времна на причу. Град је легло страха и напете жеље за животном радошћу, уживањем, самодовољношћу. Тим улицама ја ходам, али не живим, већ боравим.

Тако говорим. А у ствари тако живим, јер нема другог објашњења где сам физички провела оволике године.

 

 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen