Čeznemo za onim što nemamo

, , nema komentara

Girl_Sadness_Loneliness_4170Ima nešto u ljudskoj prirodi da voli ono što njega ne voli, da teži onome što je zabranjeno. Postoji to neshvatanje, međusobno, ali i lično. Ti misliš da si u nečijim očima na određenom mestu, a zapravo nisi tamo. Neko bi hteo da ga više uvažiš, a ti ga smatraš budalom. Kada bi i on tebe smatrao za isto, ne bi bilo potpuno bezbolno. A baš onaj ko te smatra budalom, za tebe je poseban, i ti bi baš njemu da se dokažeš u svoj svojoj pameti i posebnosti. 

Čezneš za priznanjem, za odobravanjem o svojoj ispravnosti, pameti, jedinstvenosti. Kad dobiješ potvrdu pogledom, čezneš za rečima. Ako je dobiješ gestom, opet želiš reči. Ako piše između redova, ti bi opet doslovno.

Kad te zaboli pogodak metka iz te praćke, tuđe ubeđenje nazoveš predrasudom, a taj ishod najgorim od milion mogućih nastavaka.

Čemu ta caka u ljudskoj prirodi da se čezne za onim što nemaš? Zašto nije interesantno čak i ono što imamo, za čim smo čeznuli dok ga nismo dobili, za čim bi smo zauvek čeznuli da nije postalo naše?

 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen