Бити дефинисан

, , nema komentara

 

  • Интервју с писцем Николом Маловићем

4-izdanje-jedra-nade-aНесумњиво је да ван Боке постоји свет, али се у Вашим књигама свет уметничког дела и наше реалности премешта у Залив. Бока постаје слика света. Чиме је то заслужила?

Бока је Teatrum mundi, слика свијета, онолико колико је Teatrum mundi сваки други глобални пиксел. Но за разлику од других глобалних пиксела које не познајем, познајем Боку Которску, необичну географију с 5.000 година старом историјом, једини фјорд на Медитерану, који има духовни исток на заливском западу, и духовни запад на заливском истоку.

У Вашем случају то је место живота, предмет истраживања, радно место, предмет писања. Да ли би исто било на другом месту?

Не могу то да знам јер живим у Заливу, некој врсти острва, с обзиром да је Бока трима странама омеђена морем камена, а са четврте стране морем мора. Ипак, вјерујем да бих конверзијом географије промијенио себе, чега се не бојим (човјек се мијења таман и кад стоји у мјесту – због година), али да је тешко одрећи се мора – то мора да претпостављају и они који нису Приморци. Живот на мору је повлашћен, посебно за богаташа, али и за сиромаха.

Људи су данас масовно изгубљени у свету, животу, системима вредности, друштвеним системима. Колико је битно знати своје координате? Како их одредити?

Веома је важно бити дефинисан. Дефиницију даје свако за себе, одговором на питање: којој сам нацији одлучио да припадам, којој вјероисповијести, и ком полу. У ремек-дјелу „Медитерански бревијар“ Предраг Матвејевић каже да је националност често била колебљива категорија на Медитерану. Додајем: и вјероисповијест, али сад већ свуда по свијету. Неко ће колико сутра додати и пол на листу одлука које упусујемо на листу параметара потребних за самодефиницију. Себе дефинишем као православног Србина из Боке Которске. Најприје мораш знати ко ти збори, па што ти збори.

Како је Бокељ лутајући, ако је лоциран у Боки?

Питате, а заборављате које силе детерминишу митског Одисеја… Одисеј је познатији по лутањима од друге његове праве суштине: да родну Итаку никад не напушта. Хоћу да кажем да се лутати може и по кори од ораха. Бока Которска је чак и широк рам за провести живот; никад, рецимо, нисам ногом крочио на највеће острво у Боки Которској! Како? Тако. Боке је толико много. Чудим се људима који обилазе рекламиране туристичке дестинације: немогуће је обићи Европу аутобусом за 7 дана. Немогуће је обићи Венецију за 7 дана. Јер је немогуће спознати Боку за три вијека и кусур, колико мој пругастоплави ген памти да је на пјени од мора.

dsc_5794-v

Како је настао аутентични језик „Лутајућег Бокеља“?

У неку руку из нужде. Да се шира читалачка публика упозна с непрегледним благом романистичке лексике, тако карактеристичне за једину географију на којој наш народ, руку под руку с другима, и даље живи уз море. Тиме је српска књижевност додатно осољена, рекао бих, јер није исто рећи навика или ужанца, вага или баланцета, капци или шкуре…

Ако узмемо да сте заправо Ви светионичар из Боке, коме је намењено светло тог светионика?

Свима који навигавају оком и духом, јер ја пишем да бих у доброј намјери био разумљив на свим меридијанима.

Имате ли повратну информацију савремених читалаца? Какву?

Имам, итекакву. Као заливски књижар почесто сам у прилици да властити роман препоручујем љубитељима праве илити лијепе књижевности, у којим приликама о себи причам у трећем лицу, не зато што сам горд, него зато што је тако боље. Годинама ми се дешава да се купци захваљују, мислећи да сам само добро упућени књижар, да признају гдје их је описани Пераст у роману „Једро наде“ нпр. привукао као магнет, па су пошли да обиђу град иако нису планирали; долазе људи који ме познају да пријаве гдје су „Лутајућег Бокеља“ читали неколико пута, итд, итд, што су, заправо, праве награде, паралелне с официјелним, књижевним.

 Дубравка Матовић

Никола Маловић рођен је 1970. у Котору. Дипломираи је на Филолошком факултету у Београду. Објавио је књигу кратких прича Последња деценија, новеле у драмској форми Капетан Визин– 360 степени око Бокe, Перашки гоблен, и преко 25500 хиљаде текстова. Приче су му превођене на руски, пољски и бугарски језик.
Награде „Борслав Пекић“, „Лаза Костић“, „Мајсторско писмо“ (за животно дело), „Лазар Комарчић“ и Окторбарску награду града Херцег Новог – добио је за роман Лутајући Бокељ (Лагуна, 2007, 2008, 2009, 2010, 2013, 2014, 2016).
Комплетан је аутор књижевне фотомонографије Херецг-Нови: Град са 100001 степеницом (Књижара Со, Херцег Нови, 2011), књиге документарне прозе Бокешки берберин (Књижара Со, Херцег Нови, 2015) и Бога у боци (Нова књига, 2015).
Објавио је Пругастоплаве сторије (Лагуна, 2010, 2016), које с романом Једро наде (Лагуна, 2014, 2015, 2016.г; награде  „Перо деспота Стефана Лазаревића“, „Борислав Станковић“, „Печат времена“и „Бранко Ћопић“) чине јединствени дуални прозни систем у савременој српској књижевности.
Уредник је издавачке делатности херцегновске Књижаре Со (едиција „Бокељологија“). Колумниста је Недељника. Члан је Српског књижевног друштва. Један је од оснивача Групе П-70.
 

Ostavite komentar

(*) Obavezno, vaš e-mail neće biti javno objavljen